Lukirilo i Kuzmetodije

Entoni i Šon

Najgori poklon ikad za Novu godinu dobio sam od sudbine 31. decembra 2020. Već je bila mučna godina zbog svega oko korone a i Kobi nas je napustio u januaru iste. Mnoooogo je, kume. Tog dana u prepodnevnim satima iz neobjašnjivih razloga i pod paranormalnim okolnostima upao sam u rupu nalik neobezbeđenom i zastarelom šahtu. I danas sam zahvalan vojnicima koji su me iz te rupe izvadili a i hitnoj pomoći koja me je pod sirenama vozila u hitnu. Puno povreda od kojih su najteže dislokacija ramena i prelom humerusa nisu mi pali ni približno teško kao mišljenje (trojice različitih) doktora da mogu da zaboravim na rekreativno igranje košarke. Malo spavanja, puno bolova i loših misli u narednih mesec dana. Soba mračna, ne samo noću. Bilo mi je teško da prihvatim da će nastupi za tim Sport kluba biti moj poslednji dodiri sa košarkom.
Pošto sam kao komentator zbog gluposti izazvane bespotrebnom nervozom u tom periodu na Sport klubu bio na „hlađenju na neodređeno vreme“, shvatio sam da saigrače i trenera iz te ekipe, na terenu, verovatno više nikada neću videti. Soba je postala još mračnija. Pitao sam se gde je Kuzma, kako preživljava koronu, jel i dalje pozitivan i duhovit kao ranije…?
U februaru sam izgladio sve na SK i vratio se u kabinu. Kao da sam se ponovo rodio. Dolazio sam na posao sa raznim ortopedskim pomagalima. Sebi sam ličio na Entonija Hopkinsa kada ga izvode iz zatvora u „Kad jaganjci utihnu“ a ko zna kako sam tek izgledao ljudima oko sebe. Sretoh Kuzmu koji je prenosio Zvezdu u kabini pored. Dao mi je telefon advokata za osiguranje sa kojim sam imao jednako kratku komunikaciju kao i sa njim. Ali i dalje je bio duhovit i pozitivan. Bilo mi je drago zbog toga. Imidž mu je bio drugačiji, ličio je na Šona Konerija kada ga izvode iz zatvora na početku filma „Stena“. Dobro smo funkcionisali na relaciji trener – igrač. Šteta što nam se putevi nikad više neće ukrstiti…Mada ko zna, možda….