Veliki Deki by Vladimir Drinčević

Ja sam od onih koji na žalost podcast nikad ne prate u LIVE-u, ali sam svakako i od onih koji niti jednu “epizodu” ne propuštaju. Ritual je da se odmah po dolasku u kancelariju uključi sinoćna (zbog dužine trajanja često i upravo završena) (ne)košarkaška sesija Luke i Kuzme, pa sa tim i radne obaveze mogu da počnu. Problem počinju da predstavljaju dani kada nema novog podcast-a, pa sada već po navici počnem da tražim neku košarkašku priču na drugom mestu. E baš jutros ta “druga košarkaška priča” me je dovela do gostovanja Dejana Milojevića u nekom podcast-u. Zbog toga sam se sada i latio pisanja, jer ovo zaista želim da podelim sa što većim brojem ljudi… Svaki put kada se pomene ime ovog čoveka mene odmah misli povuku u jednu zimsku noć za vreme mojih srednjiškolskih dana, kada sam bio redovan učesnik svih partizanovih utakmica na domaćem terenu, podrazumeva se, kao navijač (mada više posmatrač) sa tribina.
Ne sećam se tačno koja sezona je u pitanju, ipak ih je od tada prošlo previše, ne sećam se ni protivnika te večeri, ono čega se sećam je da je bio radni dan (veče) i da je sutra trebalo ustati rano za školu, a Partizan je upravo izvojevao veličanstvenu pobedu na krilima glavnog junaka koji je ponovo oduševio sve svojom borbenošću, upornošću, zalaganjem i trudom. Sećam se i jednog mrkog pogleda Duleta prema Novici, ali o tome možda neki drugi put. Kako to obično biva, mi klinci posle takve utakmice nismo u stanju da odemo kući i spavamo, već smo u stanju da komentarišemo do besvesti. To je ipak vreme pre svih mreža, podcast-a, “pametnih” telefona i konstantnog internet prisustva, pa sam sa drugom iz zgrade odlučio da izađem iz autobusa 3-4 stanice pre zgrade i uz laganu (tada već ponoćnu) šetnju do zgrade analiziramo sve što se događalo.
Hladna zimska noć, sneg koji je danas retka pojava i naš, a opet i zemunski, kej. Po izlasku iz autobusa, na parkingu ispred nas zaustavlja se crni hamer, tih dana retka pojava u gradu. Ko li je sad? Sigurno neki krimos, ko drugi može biti? Izlazi Dejan Milojević… Kako on? Pa do malo pre se rvao sa najboljim igračima evrope, bio je totalno fizički ispražnjen, igrao je bar 38 minuta, dobio je batina više nego Roki u svim nastavcima. Sa njim izlazi i neka devojka (nama nepoznata ali njegova verovatno već i tada supruga) i malo dete. Naš glavni lik iz gepeka vadi sanke, ovo dvoje sedaju, a u stilu polarnih psa koji vuku sanke današnji glavni lik vuče dvoje putnika do vrha brdašceta na zemunskom keju (zaista mi je žao ako neko ne zna ništa o lokacijama koje pominjem), da da uzbrdo ih oboje vuče kao da se ništa iz moje prethodne rečenice nije završilo nekih sat vremena ranije, kao da nije već prošla ponoć, kao da će sutra imati slobodno kod Duleta.
Ništa od planirane analize utakmice sa mojim drugom iz zgrade, samo zapanjeni pogledi. Kako smo u tom momentu mi bili jedine osobe u vidnom spektru, privukli smo mu pogled mahanjem i usput dobacili da je odigrao sjajno i da dolazimo sa utakmice. Razvukao je karakterističan osmeh, dobacio nešto u stilu hvala puno i za kompliment i za to što dolazimo da bodrimo i svi smo krenuli svojim putem, drugar i ja ka zgradi, Deki ka podnožju brdašceta da potera sanke sa putnicima ka vrhu na sledeći spust.
Moja (kadetska/juniorska) košarkaška karijera je verovatno tih meseci već bila pri kraju, Dekijeva je bila u punom zamahu. On je upravo završio svoju smenu u kancelariji i evo ga. Da li se i drugi iz njegovog miljea tako ponašaju? Te večeri sam se zamislio… O odricanjima, trudu, prioritetima, sistemima vrednosti, kompromisima i čemu sve ne. Bilo je jasno da je poseban, gospodin posebni (Murinju je to nadimak, ovom je to izgleda dnevna rutina).
Često sam se mislima vraćao u tu noć, pa i danas to radim, kao i svaki put kad se negde pomene njegovo ime. Od te večeri sa istim onim drugom, koji mi je svedok autentičnosti događaja, često analiziramo kako je to biti profesionalni košarkaš, ali od te večeri svakako drugačije gledamo na tu profesiju. Dodali smo joj veliku dozu ljudskosti, prihvatili igračima da su na kraju dana samo ljudi, obratili pažnju svaki sledeći put kada smo želeli nekoga da iskritikujemo jer je (po našim viđenjima stvari) loše odigrao, a možda samo nije odveo nekoga na sankanje pa je i on (otac, suprug, momak) bio utučen jer nije imao vremena za svoje najbitnije.