Lukirilo i Kuzmetodije

Brale, ovde nama lakih poena!

Ne znam tačno kako sam pristao na to ali je Aleksandar Zmijanac bio neko zbog čijeg pristupa, nisam mogao da kažem ne. Upoznali smo se nedavno i pričali o mnogim košarkaškim temama, koje su me zaista vratile u oblast kojoj celog života pripadam. U suštini izabrao sam ilegalu tražeći sebe u „novom“ životu koji se dosta razlikovao od 17ogodišnjeg, ustaljenog ritma, u kojem je sve poznato. Izlet u menadžerske vode je bio turbulentan i potvrdio je moje razmišljanje da je za taj posao potreban dobar stomak koji ja očigledno nisam imao. Naravno bio je  potreban još jedan deo tela koji sam ja tako uspešno čuvao tokom cele karijere. Ne nije među nogama, na glavi je.

Kako god, obreo sam se među bivšim saigračima u Basketlendu u okviru divne akcije „Za Tijanin život“ koja je podrazumevala odigravanje utakmice između veterana Crvene Zvezde i novinara, pojačanih poznatim ličnostima iz sveta sporta i estrade. Bilo je dosta emotivno osetiti onaj prepoznatljiv miris svlačionice a oko tebe ljudi sa kojima su istu delio: Topić, Benčić, Bolić…bio je tu i Gurović pa smo delovali kao, u najmanju ruku, visoko plasirana KLS petorka. Flešbekova je bilo napretek i imao sam blagu tremu jer….koliko god godina da je prošlo svi mi želimo da na terenu izgledamo dobro i podsetimo gledaoce na stara dobra vremena i tu poslednju Zvezdinu titulu 97/98. Ja sam tih godina uglavnom igrao fudbal, basket povremeno pa mi nije bilo lagodno kada smo izašli na zagrevanje. Publika je bila oduševljena, protivnik se zagrevao, sve je bilo tako da je adrenalin nekontrolisano počeo da raste. Mislim da smo u jednom momentu vezali 6 trojki i oduševili publiku, koja verovatno nije bila spremna na ono što su imali prilike da vide. Dobro sam se osećao, pogađao i trčao i bilo mi je drago što su i moji klinci tu da vide kako je to nekada, sigurno još bolje, izgledalo.

Naš tim bio je pojačan Dejanom Cukićem, Bajkovićem, Andrejom Kulundžićem a tu se našao, pretpostavljam i veliki Zvezdaš Dragan Kojić Keba zbog kojeg je ova utakmica imala još veći odjek nego što je bilo planirano. Naime na kraju smo pozirali za zajednicku fotografiju, prstima praveći konturu srca u skladu sa akcijom. Keba je, očigledno ne znajući šta je poenta, pravio Betmena ili nešto slično i godinama kasnije to je bio detalj koji je prizivao sećanja na tu manifestaciju.

Iako je to bilo najmanje važno, pobedili smo rezultatom 46:43 jer bivši košarkaši, naročito pobednici, nisu naučili da gube.

Ah da Keba je skoro polomio jednog novinara Danasa koji je pokušao da zakuca, uz reči Brale, ovde nema lakih poena.

Baš me zanima šta je s tim momkom?