Iza ugla vreba…

Mislim da je bila 2013. godina. Dobio sam poziv da igram na humanitarnom meču koji u Basketlendu organizuje KK Crvena zvezda. Bivši košarkaši, novinari, glumci, pevači…a ja u top formi. Idealno. Taman da se dokažem. Ne znam kome, ali dobro. Staviše me u ekipu gde je bilo više levih nogu, dok su prekoputa bili  bivši košarkaši Topić, Bolić, Kuzmanović…

Razmisljam, nema veze, ionako  deluje  da nisu u formi. Osim Kuzmanovića. Bio je jednako tanan kao i iz perioda kada ga pamtim kao igrača. Počinje utakmica. Oni trojka (Kuzma), mi trojka (ja) i tako nekoliko napada zaredom. Tada resih da se dokažem na drugi način (i dalje ne znam kome).

Krenem jedan na jedan a ispred mene Topić. Legenda. Međutim, patike su odavno bile okačene o klin pa je bio spor. Proturio sam mu loptu kroz noge a zatim dao koš. Na tribinama oduševljenje, ja se sav ponosan vraćam  u odbranu, Topić se smeška, a iza sebe čujem glas „nemoj to da radiš“. Htedoh da mu kažem „nisi u pravu“, ali nema veze, nisam se ni okrenuo.

Tada nisam znao ko je to rekao. Danas znam. A bio je u pravu, kao i mnogo puta posle toga. Za razne stvari. Bio sam „ložana“, pa sam nastavio u tom stilu i dalje tokom meča. Drugo poluvreme, već svi umorni. Otvoren put do koša. Vidim sebe kako letim kroz vazduh i zakucavam. Tada… iza ugla… Dragan Kojić Keba… Ostalo je istorija.