Kouč Kej i skoro 12 nežigosanih van reketa, pred derbi koji preti da postane večiti

Rado sam učestvovao u svim projektima Sportkluba otkako sam došao u ovu porodicu 2014. godine. Da li je to bila analiza utakmica srpskih predstavnika u okviru Evrolige ili fantastičan regionalni projekat Basket for kids, nisam pravio razliku iz prostog razloga što je to bila kvalitetna ponuda našeg kanala vezana za sport koji volim i u koji se, ispostaviće se, poprilično razumem. Tako je i najnovija ideja, mahom momaka zaposlenih na SK, bila da prijave ekipu za Košarkašku biznis ligu. Kako se tačno zvala i ko je sve učestvovao, meni nije predstavljalo veliku razliku koliko sam želeo da prihvatim, do tada neostvarenu, ulogu trenera. Zašto da ne pomislih posle aminovanja uredništva da uzmemo učešće i u ovom rekreativnom aspektu košarke. Treninzi i utakmice u kasnim večernjim satima nisu predstavljali veliko odricanje i promenu ustaljenog ritma koji sam imao. Tačnije bi bilo reći da mi je prijala ta, nazovimo je, obaveza iako je u suštini opet bilo pre svega zadovoljstvo.

Momke sam znao mahom iz viđenja mada sam sa Darkom Plavšićem i radio svih ovih godina. Baki, Miksa, Rajko, Aleksa i svi ostali, bili su veoma uzbuđeni i raspoloženi za ovu akciju i moje prisustvo u njoj. Iako sam znao sam da će svima njima mnogo zabavnije od treninga biti isključivo odigravanje utakmica, morao sam da insistiram da na terenu ne izgledamo kao razbijena banda. Zakazali smo trening da se malo uigramo pre našeg debija, na kojem sam želeo da prenesem samo deo iskustva koje sam imao. Klimali su potvrdno glavom na svaki detalj koji sam pokazao što je bilo u potpunoj suprotnosti od onoga kako smo izgledali čim bi igra krenula. Shvatio sam vrlo brzo da su ove informacije za njih ipak nešto s čime se nisu ranije suočavali, koliko god da su pratili i voleli košarku. Osim jednog. Jednog kojeg sam veoma površno poznavao pa je čak moguće da sam ga tek tad i upoznao. Bio je to Luka..

Primetio sam da kad nešto pričam jedini kontakt očima mi je bio upravo sa njim. I ne samo da je čuo, Luka je i slušao šta pričam, uglavnom uspevajući da neke zamisli i sprovede na parketu. I onda, na jednoj od utakmica, taj detalj koji je izgleda pokrenuo celu Luka i Kuzma priču. Na tajm autu sam objasnio jednu jednostavnu kretnju koja će Luku dovesti u odličnu poziciju za šut posle dva uzastopna bloka. Ponavljam,jednostavnu za mene. Za njih NASIN projekat naseljavanja dalekih planeta, putem kroz crnu rupu. I uspelo je! Da budem iskren, ne sasvim. Luka je izašao iz bloka skoro kao što je zamišljeno samo je umesto zavijanja u desno,  oko poslednjeg igrača, izašao ulevo, usled čega je bio bliže igraču koji ga je pratio, šutnuo i promašio. Okrenuo se, pogledao me, dobio aplauz dok sam mu rukom pokazao putanju kuda sledeći put da izađe. Odbranili smo napad i uz moje gromoglasno urlanje Isto, isto, krenuli u novi napad. I desilo se čudo. Sve su odradili kako treba, uključujući i Luku koji je ovoga puta pocepao mrežicu. Okrenuo se ka meni, lupnuo prstom po slepoočnici i uz osmeh krenuo nazad. Ne znam kakav osećaj imaju  profesionalni treneri kada igrači odigraju upravo zamišljenu minijaturu ali sam ja bio veoma ponosan na njih, shvatajući da je ovo momenat po kojem ću pamtiti naše druženje uz konstataciju da je, makar zbog ovoga, vredelo truditi se.

Ne sećam se skora koji smo imali na kraju, svakako nije bio impresivan ali je potpuno zadovoljstvo stiglo nekoliko dana po odigravanju utakmice. Hvala ti što si nam posvetio svoje slobodno vreme, siguran sam da si imao i pametnija posla. Bilo je zadovoljstvo slušati tvoje savete. Veliki pozdrav 

Pogađate, bio je to Luka.