Uvek sam voleo da igram rekreativne košarkaške lige. Odigrao sam ih mnogo. Organizator jedne od takvih liga pozvao me da okupim ekipu na Sport klubu i da učestvujemo u „company“ takmičenju. Bio sam srećan. Sa ljudima sa kojima se družim mogao sam da radim ono što volim. Pa gde ćeš bolje. Napravili smo i garnituru dresova. Jedva smo čekali prvu utakmicu. Bili smo potpuno spremni, čak smo održavali i „sastanke“, usput na poslu, na kojima smo pravili taktike i planove. Na jednom od tih „sastanaka“, taman kada smo mislili da nam ništa ne fali, neko je rekao „a trener?“…. Au, na to smo zaboravili a i šta će nam i onako smo svi mislili da sve znamo o košarci.
Nekoliko dana kasnije Darko Plavšić ponudio je odgovor na ono pitanje… „Hoćete da pitam Kuzmu?“… Nisam bio ni za ni protiv, jedva sam čekao da počnemo da igramo, sve ostalo me nije toliko ni zanimalo. Nekoliko dana pred početak lige, odigrali smo jednu prijateljsku utakmicu… Sviđa mi se taj izraz – prijateljska, kao da su ove što slede profesionalne ili neprijateljske. Protivnik je bio tim sastavljen od zaposlenih u jednom lancu kladionica, koja nosi ime poznatog kompozitora. Igrali smo u hali Dinamik na Dorćolu. Nisam ni znao dokle je stigao projekat „Kuzmu za trenera“, dok ga nisam video u svlačionici.
Tada smo prvi put rekli jedan drugom nešto više od „ćao“. Mislim da je bilo „zdravo“ ili tipa „kako si, šta ima“. Jedino mi nije bilo jasno što se i on „skinuo“ kad je trebalo da bude trener. Počeli smo zagrevanje, klasika, u dve kolone. Nisam pretpostavio da će biti bolno. Neko me pogodio loptom u glavu. Pravo u slepoočnicu. Bio je to Kuzma. Nadam se da je bilo slučajno. Nisam znao kako da odreagujem. Ipak, stariji čovek. Idemo dalje. Počinje utakmica i u prvom napadu pogađam trojku sa levih četrdesetpet stepeni, u sledećem Kuzma daje „fadeaway“, kao u najboljim danima. Delavalo mi je da dobro funkcionišemo. Na prvom tajm-autu rekao je da više ne može da igra. Mislim da je nešto sa stopalima ili čukljevima, tako nešto reče.
Do sledećeg tajm-auta dao sam još nekoliko trojki. Tada nam se na pauzi Kuzma prvi put obratio kao trener.
– Ući ću još jedan napad. Hajde da ga postavimo za njega – reče Kuzma pokazujući na mene. Siguran sam da mi tad nije znao ime. Ukratko, ja sam iz te akcije promašio, a na kraju smo izgubili utakmicu. Međutim, dobili smo nešto više – trenera. Imao sam dobar osećaj. Onaj osećaj unutra koji je teško objasniti ali retko kad vara.
Počela je liga, povredio sam se tokom iste bar tri puta. Te 2019. dao sam više novca na terapije nego na hranu. Ali, bilo je super iako smo većinu mečeva gubili. Pre svake utakmice Kuzma nam je pričao anegdote iz perioda kada je igrao. Bio je to skoro ritual pred svaki meč. Pričao je on i tokom utakmica ali ga je malo ko slušao. Dopadalo mi se kad priča kako god. Videlo se da mu je stalo.
Završila se sezona, nismo ušli u plej – of. Bili smo razočarani. Svi. Kuzma možda najviše, bar mi je tako delovalo. Tih dana počela je i cela priča oko korone. Sećam se da smo se na poslednjoj utakmici pozdravljali pesnicama a ne dlanom. Mučan period.
Nekoliko sati nakon meča, odlučio sam da Kuzmi pošaljem poruku. Nisam imao njegov broj pa sam ga preuzeo iz viber grupe „SK basket“. Bio sam u pravu, bio je razočaran kao i svi mi, bar sam tako zaključio iz odgovora. I to je kraj te sezone, te priče. Učinilo mi se da me onaj dobar osećaj prvi put prevario… Na sreću nije, samo sam ga pogrešno tumačio.
