Stigli smo do podkasta broj četiri. I dalje je osećaj lep. Lep ali čudan. Čudan u smislu da smo i još uvek podkasterske „bebe“. Što se tiče priče u košarci tu ni u jednom trenutku nije bilo čudno. Kao da radimo sto godina, iliti kao da radimo 2 x Kuzminih godina. Lepo je bilo kada nekog poznaješ malo a deluje ti kao da se znate od kada je „Mojsije nosio kratke pantalone“ (ova neprevodljiva metafora poznata je samo onima koji su fanatično pratili Sopranose). Elem, uživanje je kada možeš da pričaš sa košarkaškom legendom, a još bolje kada ćaskaš u isto vreme sa dve. Tako sam se ja osećao kada smo Kuzma i ja dogovorili da nam naredni gost bude Razija Mujanović (hvala kolegi Semiru sa N1 koji nas je spojio).
Sa njom smo pričali preko skajpa, linka ili nečeg trećeg tog tipa. U prevodu nije bila u studiju. Njen širok osmeh čim smo je ugledali na ekranu bio je lep znak da će i ovo biti uspešan podkast. Dok sam odrastao, ženska košarka je po popularnosti bila miljama iza muške. Na žalost, tako je i danas. Kao mali, znao sam samo za Raziju i Anđeliju Arbutimu (gospodina Arbutinu smo kasnije ugostili ali o tome će se tek pričati/pisati).
A što se tiče podkasta sa popularnom Razom bilo je kao da gledaš neki lep dokumentarac. Pričala je o prošlosti, sadašnjosti ali i budućnosti Košarkaškog saveza BiH. Osmeh sa početka nije popuštao i tako smo i završili. Slaba gledanost tog podkasta mi je i dan danas neobjašnjiva ali to su verovatno one milje koje sam pominjao ranije.
Oni koji su gledali podkast mogli su da se još jednom uvere da je Razija Mujanović jednostavno – LEGENDA.
