Brka vol.1

Posle sedmog uigravanja ponovo je na redu bila emisija u kojoj očekujemo nekog od gostiju. Datum oko kojeg su se vrteli naši termini za snimanja (tada još nismo išli uživo), poklapali su se sa jednim od najtužnijih i najtragičnijih momenata u srpskoj košarci. Ako bih onako iz glave morao da se prisetim drugih koji su me podjednako razneli, rekao bih da su povreda Trte Jankovića i saobraćajna nesreća Nemanje Danilovića u tom rangu. Nisam još bio rođen kada nas je napustio Radivoj Korać ali bi svakako na toj tužnoj listi i taj događaj bio u samom vrhu.
Da, u pitanju je ubistvo Harisa Brkića, igrača koji je imao sve i bio možda korak ispred svog vremena. Sa dva metra, savršenom tehnikom, klikerom i petljom, donosio je pod koševe neki novi stil, prepoznat u onom čuvenom produženom koraku. Bio sam oduševljen što je te 1999. potpisao za Budućnost i to posle mog dolaska. Radovao sam se što će nam spoljna linija biti jedna od najtalentovanijih u ligi, što ću u direktnim duelima videti šta još mogu da unapredim u svojoj igri jer zaustaviti ili nadmudriti Brku na treningu, značilo je makar podjednak ako ne i lakši zadatak na utakmici. Težih je zaista bilo malo.
Nismo se poznavali pre toga sem onog ćao ćao u hodnicima Pionira, ponekad ni toliko ali nisam sumnjao da ćemo u narednim sezonama na terenu, napraviti odličnu hemiju. Napravili smo je i privatno tako što je često znao da me pozove u dva noću, znajući da ne spavam i potraži pomoć jer je Diablo ponovo blokirao. Iako na suprotnim krajevima grada, noću nije bilo potrebno više od 5 minuta vožnje da bi se pojavio na mojim vratima sa laptopom ispod miške. Neretko sam rešavao problem sa skromnim znanjem koje sam posedovao, ozario bi se, odlazio i verovatno pravo sa igrice dolazio na trening.
Razloge njegovog preranog odlaska iz Podgorice nisam nikada saznao. Naročito razloge njegovog preranog opraštanja od svih nas. Dugo je bio prisutan jedan osećaj neverice da je to stvarnost, jedan osećaj nemoći da prihvatim činjenicu da svojim neverovatnim potezima neće oduševljavati publiku gde god i za koga god igrao. Srećom ostaju sećanja na taj period i jedan osećaj privilegije i zahvalnosti što smo delili istu svlačionicu.
Možda smo u ovom podkastu naneli malu nepravdu našem dragom gostu Ratku Vardi koji je po svom priznanju bio isuviše mlad da bi mogao da da ocenu Brkinih kvaliteta. Još uvek razmišljajući o vremenu trajanja, ceo podkast smo stavili u manje od sat a pritom uživali u Ratkovim anegdotama iz karijere, naročito manje poznatim iz NBA lige.
Verujem da ćete naći vremena i za ovaj podkast pod naslovom „21 godina“. Sada smo već u 23. ali i dalje pričamo o tom produženom koraku, čekajući da vidimo nekog novog igrača koji bi nas podsetio na Brku.
Ipak nema ih jer takvi majstori se ne rađaju često.