Uspomene iz prošlog veka – Dejan Ilić Deša

Spens je devedesetih bio srce Novog Sada. Šoping za dame, klizanje i bazen za klince, a imao je i još jednu ogromnu prednost, a to je da je u dugim restrikcijama uvek sijao Srce Spensa je bila mala dvorana u kojoj je uvek bio neko, a posebno je bilo živahno tokom vikenda kad bi u 9 ujutro kretalo, a utakmice se smenjivale tokom celog dana. Rukomet, odbojka, ženska, muška.

Ipak, glavna atrakcija je bila košarka. U Novom Sadu su tada bile dve dobre ženske ekipe, Vojvodina i Mikronova, a igrale su Žakula, Drljača, Tuvić, Mitrić… Neke su gledane zbog znanja, neke iz drugih razloga, ali je činjenica da znam više novosadskih košarkašica iz devedesetih nego momaka iz ovog milenijuma. A onda kreće muška košarka. Prvo NAP koji je bio I-b liga i gde su igrali majstori Bukumirović, Savanović, a probijali su se mladi Đogo i Plisnić. U Vojvodini su se nametali tinejdžeri Jovo i Vesa, uz “iskusne” Boleta i Lukovskog koji su od njih stariji 2-3 godine i tada nisu imali više od 21, ali su već bili formirani igrači što sada izgleda neverovatno. A pored terena Janko Lukovski sa neverovatnom energijom koji je od svakog meča pravio spektakl ili cirkus kako se kome više sviđa.

U NBA je tada dominirao Čikago sa letećim visočanstvom. Svi su nosili crne patike, sretnici marke Džordan, svuda crveni dresovi Bulsa, za moj ukus i malo previše. Kad je neko kontraš onda navija za Portland i Drekslera za kog ne zna svako i onda se baš obraduješ kad Klajd (uz malu pomoć izvesnog Olajdžuvona) uzme prsten. Naravno da je Džordan bolji od Klajda, čak je i lepši, ali time valjda pokazuješ da se bolje razumeš i da nisi kao ostali.

Što bi jedan rekao, elem, malo odlutah od teme, u to vreme je u Novom Sadu nekih 80% navijalo za blizance, Voša je imali svoju bazu u ostatku, ko će navijati za nekog četvrtog osim ako nisi neki kontraš koji više voli Klajda od MJ. I onda se pojavljuje Elkond srpskoligaš koji predvode izvesni Marković i plej Stojačić kasnije poznatiji kao tata sjajnih basketaša. Sada centri šutiraju trojke, a tada ih on skoro nikad nije probao, a opet je uspevao kao plej da ulazi među Koturoviće i Miškoviće i iz srca reketa ubaci po 40, kao da gledaš Galisa uživo, a tek odbrana. Pustiš protivničkog pleja ispred sebe i onda mu s leđa izbijaš lopte, nikad to nisam video ni pre ni posle njega. Valjda je posle imao nekih zdravstvenih problema pa nije dugo trajao, ali je za kontraše postao legenda poput Sučevića iz Bara ili Vukovića iz Banjaluke. Taj Elkond se prošetao kroz srpsku ligu, pa I-b i uđoše u elitu, a ta elita zahteva i pojačanja.

Topalović je imao sjajan šut, kao i Bodiroga, ne po udžbenicima, ali je bio ubitačan, malo se rve pod košem, pa se izvuče na 5m i ubaci, u to vreme i nije bilo priče o strani pomoći i pametnim faulovima, više se uživalo u majstorijama, razbijači tabli su u evroligu došli kasnije. Topić je bio klasa koji je svako veče isporučivao 22+8 i tu nije bilo greške, a u prvom redu je bila njegova tadašnja devojka ili gospođa zbog koje je broj gledalaca bio malo veći.

Treći član te trojke je bio izvesni Kuzma koji je dolazio iz Renea uglavnom u nekoj odrpanoj trenerci, često neobrijan, što je tada bilo manje nego sada, verovatno je on mogao da se picne jer su oni bili iznadprosečno plaćeni, ali bolelo ga. Idealan materijal za antiheroja. I dok se od Topa uvek dobijalo 22+8 od Kuzme se nije znalo šta će doći. Bilo je loših mečeva, ali je bilo i fantastičnih. Sećam se jednog protiv Zvezde u onoj maloj hali kada je u prvih 15 minuta isporučio dvadesetak, BFC otišao na +25, doviđenja i prijatno, šut, ulaz, a bilo je i zakucavanja sa dve noge. I drugi, druga utakmica protiv Partizana, prvo poluvreme loše, a onda početkom drugog mu neko razbije nos ili usnu i sa krvavom vatom koja visi kreće mašina u stilu akcionog junaka koji se sveti i razbija ih u paramparčad. Ekipa sa 3,5 igrača (ovih pola je Vučurević, ostalim svaka čast, ali to je bila klasa ispod) je bila na korak da napravi senzaciju. Možda to i nije bilo sve tako, ipak je to prošli milenijum, ali ja se toga tako sećam.

Spens prepun u trećoj i četvrtoj, sve je stalo u jedan šut, tada mladi Smiljanić je promašio, niko nije ni očekivao da će ubaciti, ipak od tada mrzim momka i lane kad sam ga video na SK kao pomoćnik u nekoj kadetskoj reprezentaciji i dalje ga mrzim. Bila je majstorica koja nije bila jednosmerna, još jedna sezona sa čak i pojačanim sastavom, ali je bilo jasno da je to kraj. Kuzma je otišao u Zvezdu, pa posle u Budućnost, tek u podkastu sam saznao da je bio u Beobanci, u Budućnosti je imao značajnu ulogu, sećam se kad su on i Brka bili bekovi pre Šćepe koji je bio i mlađi i domaći i reprezentativac. Retko sam ga gledao, ali me je čudila sjajna odbrana koje se nisam sećao iz onog odrpanog plavog dresa BFC. Poredio sam ga sa Zvonimirom Bobanom koji u Dinamu nije nikad uklizao, a posle u Milanu sa majstorima postao neizostavni igrac zadatka.

Što bi rekao jedan BFC živi večno 😊.