Za ćaleta – Lykos

Постоје тренуци у животу које памтите (или макар мислите да их памтите, и касније реконструишете, крпите и надграћујете из искуства и маште) – који га одређују и усмеравају – судбина, усуд, провиђење или предодређеност.

Финале светског првенства у кошарци ’98 прославио сам са ћалетом и стрицом на улицама Београда. Сећам се да стриц није успевао да закључа кола у гаражи у центру али нас на крају није ни било брига – ко ће то вече да краде кола – и тог лудила, гужве и еуфорије. Као мали дечак који је кренуо у први разред основне школе 20. Октобар и кренуо да тренира у истој школи у Партизану те године, ово је био тренутак у ком се заљубио у кошарку и у репрезентацију, и потпуно заволео тај спорт, сањајући да игра финала и попне се на подијум и представља своју земљу. И ћале и стриц су некада играли кошарку, доста успешније од мене. Ћалету је Дуда Ивковић био тренер у Радничком у млађим категоријама, играо је и Прву српску лигу, и познавао гомилу кошаркаша и кошаркашких радника. На припремном турниру у Пиониру пре светског првенства 2002 поздравио се и кратко причао са Прајом – тада нисам још знао каква је то легенда. Изгубио сам свешчицу у којој сам скупљао потписе наших репрезентативаца тада. Стриц је играо у Звезди у јуниорима, и ћале ми је причао да је и тад Неша Илић био врхунски играч. Ћале ме је будио ноћу да гледам Пеђу и Дивца на б92, утакмице снимао на касете и после прегледавао, и сећам се Илијиног вриска у стилу Роџера Долтрија ЕНБИЕЈ ЕКШН, и песама Are you gonna be my girl која је ишла на полувремену и Берија Вајта у шпицама. Мрзео сам да гледам утакмице са њим јер је увек закерао и слутио на најгоре, нарочито са судијама.

Сећам се да ме је ћале упознао са чика Ацом Јањићем у ходницима школе и да ми је објашњавао како је то добар тренер и да ће ме касније и тренирати. Сећам се и професор Љубе, који ми је био професор физичког и први тренер кошарке, и како нам је показивао да се заграђујемо кад ухватимо лопту и машући лактовима бранимо простор око себе. И колико сам мрзео тренинге снаге у малој сали викендом ујутру. Сећам се Владе Јовановића, убитачних припрема у Пријепољу, граду Владе Дивца, и тренинга два пута дневно на Калемегдану лети, где смо се пресвлачили у катакомбама унутар зидина, и мале козе свезане у близини, која нас је лизала знојаве, због соли. Тада сам вероватно схватио да нисам за професионалну кошарку и спорт – никад нисам био превише вредан и волео да тренирам, нарочито без лопте. После сам покушавао да се вратим кошарци мало и у другим клубовима, а између осталог у Партизанском путу (сада само Путу), клубу у чијем је оснивању учествовао и мој ћале, код Владе и Фиће на Ћалијама. У средњој школи сам дефинитивно престао са кошарком и дуго је нисам ни играо ни пратио претерано сем репрезентације на првенствима, која ми је увек била најважнија као идеал кошарке и љубави према отаџбини, и због које сам способан да ломим разни инвентар по кући и пијем лекове за смирење.

Ћале, иако је био бивши кошаркаш, а у неком тренутку је прибавио и тренерску лиценцу, ми скоро никад није долазио на тренинге и утакмице, зашта сам му захвалан. У школи постоји издигнути ходник, попут балкона, који се простире целом дужином терена, а који служи као трибина, и сећам се како је био пун родитеља који прате своју децу, снимају камкордерима, и навијају, вичу, саветују, псују судије. Увек ми је причао да морам више да радим и сам да вежбам и тренирам на кошу, којих је у блоковима некад било много више. 

После више од 10 година неиграња кошарке, и скоро 10 година ван физичког тренинга, прошло лето сам опет почео да играм баскет. Враћам се у форму, колико је то могуће, због разноразних животних околности. Обрадовао сам се кад сам чуо да ће Лука и Кузма организовати окупљање и баскет, и одмах поручио дрес са својим презименом. Јер сваки пут кад играм, играм мало и за њега. За ћалета.