Pismo iz grada Duška Ivanovića – Marko Čović

Поздрав из града Душка Ивановића и Мирослављевог јеванђеља. Што се кошарке тиче, моја љубав према њој се јавља  баш давно, тренирао сам у локалном клубу Југотесу, ђе је буквално пола града тренирало, јер је било бесплатно. Ту су почели и браћа Шеховић своје прве кораке, и тада је Суад сипао тројке ко пољопривредници млијеко током штрајка. Путовали смо на тренинге комбијем који је такође и сир развозио, па кад се помијеша тај мирис са мирисом зноја јер смо сви набијени ко сардине, то је ужасно, штета што тада нисам имао корону, да ништа не осјећам. Иначе, и ја сам имао одличан шут али не и физичке предиспозиције за озбиљније бављење кошарком. Крај 90-их, почетак 2000 година су најљепши моменти у мом животу, јер смо сви дисали ко један, без обзира на вјеру и нацију. Посебно током бомбардовања, и тих година, након завршетка традиционалног турнира у баскету у центру града, сви ми из улице смо се организовали и читав кош са конструкцијом донијели иза моје зграде(били смо претеча филма „Небеска удица“) а поред је било и склониште од бомбардовања, у које лично никада нисам ишао иако су сирене за узбуну биле редовне, и данас ми одзвањају. Успут питам се, јер је скоро била годишњица, зашто нико није имао слуха, за крвави шутерски тренинг из ваздуха? Ту, иза моје зграде(чудног имена Лепи Боро), то нам остало у мираз из Југославије, преко пута је зграда Лепа Брена, пикао се баскет од јутра до сјутра, чак сам ријетко ишао да једем кући, већ вани искључиво. Долазиле су екипе из читавог града, озбиљни играчи, уз са тераса навијање, мада је падало због буке и врелом водом поливање (покојна баба Мара са шестог). Мој, сада већ покојни отац имао је снајпер у рукама, иако се кошарком није озбиљно бавио, на баскету је нестварно доминирао, а имао је част и да игра у Пиониру док је био студент у покушају. Са њим, његовим пријатељем Пеђом Дробњаком и још неким момцима био сам у прилици у сали да играм баскет у годинама након тога. Такође, обожавао сам у средњој школи да узимам паре друговима на великом одмору, јер смо шутирали са слободних бацања и за три поена у паре или сендвиче, сокове… Након тога сам прешао на фудбал али љубав према кошарци је остала заувијек. Ко каже да кошаркашка лопта није свуда око нас, на сваком ћошку има женских облина… Иначе, што каже Лука, да нагласим, нисам се никада дрогирао, нема потребе, ми смо Човићи природно луди, иако у згради имамо дилера који је више у Спужу него на слободи. Ето приближио сам вам своје одрастање, које је било савршено, данас је нажалост, јефтино и виртуелно, посебно што се музике тиче. Данас су по мени времена страве и ужаса, ђе блеје сви у глас ментално обољели, закон су Жвала брат и Губа Корели, времена квази репера и силиконских сељанчура. Иако ово обраћање, углавном није мој стил изражавња, потрудио сам се да испричам своју причу, укратко, или мало дуже, на тему љубави према кошарци, поздрав!