Prvi kontakt sa košarkom imao sam u četvrtom razredu osnovne škole. Delili su letke dečacima koji žele da treniraju ovaj sport. Već sam trenirao karate i nije me mnogo zanimalo da menjam sportove ali sam otišao na probni trening. Više zbog drugara. Nije bilo loše. Tačnije, ja nisam bio loš. Po rečima tadašnjeg trenera bio sam najbolji od nas trideset. Mislim da mi se to više dopalo nego sam sport. Međutim, brzo sam ga zavoleo. Kako i ne bih kada je to, što bi neko rekao tri decenije kasnije – najlepši kolektivni sport. Došao je u pravom trenutku i mnogo doneo. Za početak me je sklonio sa ulice tokom tih mračnih devedesetih. Kasnije omogućio da putujem u deset različitih zemalja. Najlepše je bilo u Americi. Puna stipendija, sve džaba, igraš košarku i još si i zvezda. Barem među studentima. Malo li je? Da li sam mogao još više posle Amerike? Moguće. Ali sada nije ni bitno.
Kada sam prestao da igram, znao sam da košarka neće prestati da bude deo mog života. Do kraja istog. NIsam znao kako da joj se ponovo približim. Probao sam sa trenerskim poslom. Bilo je divno. Vodio sam kratko klince u OŠ Stefan Nemanja na Senjaku. Jedva su mogli da dobace do koša koliko su bili mali ali smo se lepo zezali. Ipak, od zezanja nema hleba pa sam brzo postao novinar. Opet sam imao kontakt sa košarkom, ali tek u pisanom novinarstvu nema hleba. Zato, ima stresa. Bio je to težak period. Ljubav prema košarci nije slabila, ali živci jesu. Usledio je period kad sam eksperimentisao i to na svim poljima. Tražio sam sebe i sve više bio izgubljen. Mnogo projekata, neuspelih ideja, grešaka…
Sport klub mi je pao sa neba. Kao i sve lepo u životu i to mi desilo slučajno. Komentatorski posao me je preporodio u svakom pogledu ali sam godinama shvatio da ima prostora za još nešto. To nešto je ovaj podkast. Kada se pojavila ideja nisam znao šta da očekujem i šta će ovo značiti u mom životu. Doneo je Kuzmu, doneo je lepe priče, zanimljive goste, dobre ljude. Doneo je mnogo….