Hvala Marče

Posle velikog, i dalje neobjašnjivog iznenađenja koje nam je priredio Vlada Radmanović, nastavili smo s redovnim snimanjima uz jednu malu novinu: svaki podkast posvećivali smo broju dresa koji je nosio neki legendarni košarkaš. Čast da otvori seriju imao je Klajd Dreksler, igrač Portlanda i član čuvenog tima snova iz 1992. Ujedno to je bio i poslednji podkast koji je trajao ispod sat vremena. Naravno i tada, kao i sada, aktuelne teme su predstavljale osnov podkasta a bili smo veoma blizu 16. aprila, dana koji će pamtiti ne samo navijači Partizana, pa nam je prvi onlajn gost bio jedan Saša. Doduše ne Đorđević već Stefanović, momak koji će se nedugo posle intervjua, pojaviti u Evropi pa i u Beogradu kao član Mege.
Ipak taj period pamtim pre svega po podkastu broj 25. Čuveni NBA star, pritom belac, Mark Prajs je bio tema podkasta broj 25 i to iz nekoliko razloga. Prvi, logičan, nosio je upravo taj broj, drugi što pripada malom broju igrača koji su članovi kluba 50-40-90 (svega ih je 10 u istoriji NBA) i treći, što sam imao tu čast da ga lično upoznam u Bratislavi 2017, kada je Srbija sa selekcijom U18, pod vođstvom Vlade Jovanovića, osvojila evropsko zlato. Pre nego što nastavim, malo pojašnjenje. Članovi pomenutog kluba su igrači koji su u jednoj sezoni imali procenat od 50% ubačenih dvojki, 40% trojki i 90% sa linije slobodnih bacanja. Prilično impresivno zar ne? Možete i sami pogledati o kojim se igračima radi.
Saznao sam preko kontakata iz NCAA da će Mark biti na finalu. Dobio sam i broj telefona i jedva čekao taj susret. A imao sam i poseban razlog za to koji sam odmah ispričao Marku. Priča ide ovako: 90-ih kada su NBA utakmice počele da se prikazuju i kod nas, kada smo jurili do video kluba (šta je to video klub?) po milion puta viđen film Come fly with me iz 1989 u kojem je glavni junak Em Džej, čovek s kojim je letenje zaista bilo moguće, pojavljivali smo se na treninzima OKK i dok je trajalo zagrevanje pred trening, uz neki pokušaj imitacije onoga što smo gledali, uzvikivali bismo Džordan ili Medžik ili neko treće ime koje bi nam palo na pamet. Slobodan Nikolić, treći strelac Zvezde u njenoj istoriji, bio je moj saigrač u tom periodu i slušajući nas u jednom trenutku reče: Momci i ja bih voleo da skačem kao Džordan ali nemam te mogućnosti. Ako već gledate NBA, ugledajte se na neke bele igrače i kopirajte njih. Tih godina kada neko stariji kaže nešto, naročito ako je to bio Nik, poslušaš bez razmišljanja. Sutradan ista scena na treningu samo uz pogođenu trojku uzviknemo Prajs ili Stokton, dok je Nik klimanjem glave uz osmeh, odobravao naše nove idole.
S tom anegdotom sam izašao pred Marka i u dahu ispričao gorepomenuto. Reakcija je bila neverovatna. Mark se osmehnuo i rekao da mu je ovo najdraža i najneverovatnija anegdota koju je čuo, gledao me oduševljeno i na moje iznenađenje pozvao momka do nas da nas slika! Ta jednostavnost i ta skromnost me je potpuno raznela! Trebalo je ja to da predložim. Tako je nastala fotografija koja je pred vama.
Činjenica da sam sačuvao Markov telefon i da mi je taj događaj ostao kao lepa uspomena, poslao sam mu poruku da bude naš gost. Odgovorio je da je u velikoj gužvi pred novogodišnje praznike i da ćemo se čuti u novoj godini. Nadao sam se da je podkast 25 pravi momenat ali nisam uspeo
da dobijem potvrdan odgovor. Otuda i takav naziv tadašnjeg podkasta.
Gde god da je Mark Prajs, hvala mu za ostvarenje dečačkih snova i prilici da mu lično ispričam jednu takvu priču. Ne dešava se to svima i svakako ne tako često.