Jedna od ideja koja je obeležila istorijski pretpodkastovski sastanak, bila je i ta da u emisiju pozivamo goste iz različitih, prilično uspešnih, perioda srpske i jugoslovenske košarke. Znali smo da nećemo uspeti da dođemo do svakoga i da ćemo vremenom doći u problem sa odzivom gostiju pa smo se u načelu dogovorili da su osnova podkasta Luka i Kuzma ipak Luka i Kuzma. Doduše to još nije bio zvaničan naziv podkasta niti nam je osećaj bio da je to to pa smo u narednom periodu rešili da čujemo glas gledalaca.
U svakom slučaju vreme je bilo za našeg prvog gosta. Retko smo oko toga koga bismo pozvali nešto većali već smo, u slučaju pozitivnog odgovora gosta, pravili, svako za sebe, okvirni plan u kom smeru da ide razgovor. Luka je tu majstor da izvuče pitanje koje mi nikad ne bi palo na pamet. S druge strane u većini slučajeva sam imao neku internu priču sa gostom koja bi po prvi put ugledala svetlost dana baš u našem podkastu, dajući neki vid ekskluzive.
Miško Marić je bio logičan gost iz nekoliko razloga: legenda Partizana, treći na večnoj listi strelaca ali i nešto što je bilo mnogo aktuelnije – bio je jedan od organizatora najvećeg turnira veterana u Evropi u čast Dragiše Šarića koji nas je prerano napustio. U nekoliko navrata pozvao je košarkaše u kolicima da budu gosti ovog prestižnog turnira na kojem su ovi momci dobili neviđene ovacije, pokazavši svoje znanje pred brojnom publikom koja je uvek prisutna na ovom turniru.
Miško se naravno odazvao našem pozivu, pričao o nekim neispričanim momentima iz života i karijere, ushićeno pričao u turniru veterana i Dragiši Šariću i bio pun pogodak kako smo Luka i ja kasnije konstatovali.
Ipak još uvek smo se vodili savetima mnogih, da ne preterujemo u dužini emisije. Naravno slušali smo te savete razmišljajući o svakom minutu pa je Miško bio učesnik našeg, verovatno najkraćeg podkasta. Ipak bio je prvi a reakcije su bile odlične. Dovoljno da konstatujemo da je sve kako treba.