Vozi Miško

Prvi podkast sa Lukom i Kuzmom bio je uspešan pre svega zbog toga što je nama bilo lepo. Kada se sada osvrnem na taj momenat pre skoro godinu i po dana sećam se da smo bili zadovoljni pre podkasta i još zadovoljniji posle istog. Dakle, mi funkcionišemo. Imamo hemiju, što bi se reklo, što je i temelj za jednu ovakvu košarkašku priču. Iskreno, nisam ni sumnjao….

Međutim, dogovor je bio da dovodimo (i) goste. Oko toga sam, moram priznati, bio malo i skeptičan. Po glavi su mi se motala pitanja: šta ako gost kaže nešto što ne bi trebalo, šta ako se mi izlanemo pa lupimo nešto, šta ako se desi da taj gost naruši našu već izgrađenu hemiju, a šta ako je to neko ko je dobar sa Kuzmom pa ja budem onaj treći koji je uglavnom višak? Nije ni čudo što mi jedan od kumova u sličnim situacijama u šali peva onu pesmu Familije „pa, pa, paranoja“.

Nije mi bilo mnogo lakše kada je Kuzma predložio da nam prvi gost bude Miško Marić. On ne samo da je igrao pre ere kada sam se ja bavio košarkom, već je bio na vrhuncu i pre Kuzmine ere. Možda bi trebalo da pronađem neke informacije o gostu na internetu da budem spremniji za podkast. Momentalno sam odlučio da to ne radim. Ni tad, ni nikad. Prošlo je 30 godina od kada sam otišao na prvi košarkaški trening i od tada je pratim. Ako za tri decenije nisam dovoljno čuo o Mišku Mariću onda je problem u meni.

Kada je Miško nasmejan ušao u studio već mi je bilo lakše. Već sam bio opušteniji ali ne potpuno. Bolje da sačekam da podkast počne pa da onda vidim da li će i ovaj dobro da me vozi kao onaj prvi kad smo bili sami. Počelo je…. I vozilo je dobro… Skepsa, paranoja i sve negativno odmah je bilo kao rukom odnešeno… Vozi Miško…