Prokleti 26. Januar
Mrzim 26. januar. Postoje dva razloga. Prvi je što je tad poginuo Kobi Brajant. Idol mojoj generaciji. Postao je košarkaška ikona poput Džordana. A taj nivo je teško dostići.
Za sve starije Amerikance uvek ostaje upamćen momenat gde su bili u trenutku kada je ubijen Džon Kenedi. Na žalost, imamo u ovom regionu slične, novije primere. Ali za nas kojima je košarka toliko bitna u životu, Brajantova smrt je bio šok i svi pamtimo gde smo bili i šta smo radili.
Ja sam u tom momentu, slučajno ili ne, igrao košarku. Neki rekreativni termin na Senjaku. Neko je dobacio „ljudi, poginuo Kobi“. Mislio sam da je šala ili greška. Svejedno u tom trenutku smo prekinuli da igramo. Portali su već počeli da prenose vest ali sam se i dalje nadao da je novinarska patka.
Ipak, bila je istina. Da stvar bude gora, poginula je i njegova ćerka Điđi i još sedmoro ljudi u helikopteru. Te noći sam slabo spavao. Svašta mi se motalo po glavi. Pre svega misao koja zvuči kao izmišljotina. Naime, samo mesec dana ranije sam igrao košarku protiv Kobijevog šuraka i pitao se da li sam tada u Vegasu, kao što se dešava u filmovima (Efekat leptira na primer), nekim svojim potezom mogao da promenim sled predstojećih događaja.
Kada smo nepune dve godine kasnije radili podkast sa naslovom „sećanje na Kobija“ svi smo se prisetili koliko je bio veliki. U tom podkastu je pored Kuzme i mene bila i divna Švrća. Ko ne zna ko je neka pogleda podkast, ona je sa nama samo na početku.
Taj podkast smo snimali nekoliko dana ranije, ne baš na 26. januar, ali svejedno nisam voleo taj datum. A onda sam ga zamrzeo. Postao je tragičan i traumatičan, pošto je na ovaj poslednji preminuo moj mlađi brat Miloš. I on je mnogo voleo košarku. Takođe, znam da je uživao u svakom podkastu. Znam da i sada gleda. Sa nekog lepšeg mesta. Ko zna, možda gleda i Kobi.
