Vuč

Podkast broj 35. je bio definitivna prekretnica u našem radu. U dogovoru sa glavnokomandujućim, Srđanom Ercegom, dobili smo termine za uživo emitovanje koji su, kao i obično, bili u skladu sa aktuelnostima. Ipak početak juna je nagoveštavao kraj sezone pa smo krenuli u potragu za gostima jer smo znali da je ovo jedini period u kojem su mnogi na odmoru ili u Beogradu.
Jedna od utakmica finalne serije između Zvezde i Partizana, u Pionir je dovela Nikolu Vučevića, NBA zvezdu i momka kojeg sam dok je bio dete, upoznao igrajući za belgijski Šarlroa. Iskoristio sam momenat i upitao ga da li bi želeo da malo popričamo o košarci. Nisam sumnjao da će pristati ali ono što mi je bilo posebno drago je bila njegova poslednja poruka: Da znaš, dolazim samo kod vas….Definitivno smo imali ekskluzivu i da vam kažem, bio je to mnogo dobar osećaj.
Ipak dozvolićete mi mali osvrt na period iz Belgije. Tada, 2002, nisam još mogao da upoznam košarkaša Nikolu Vučevića. Upoznao sam jednog simpatičnog, stidljivog dvanaestogodišnjaka, koji još nije počeo da se bavi sportom ali i jednog pravog šampiona Evrope. Otac Boro Vučević, čiji šutevi su mi i dalje bili u sećanju, bio je pomoćni trener svom bratu Savu. Druženje sa njim i njegove uspomene su, uz osvojen kup i osvojeno prvenstvo, bile najbolji momenti koji su mi se te sezone dogodili. Tada nisam ni sanjao da te naše priče sluša i budući NBA as.
Odmeren, vaspitan i profesionalan, Nikola je sa nama proveo puna dva sata i zahvaljujući visini, uspeo da nađe prostor za svoj potpis na našem Wall of fame-u. Logično oborio je sve rekorde gledanosti podkasta u tom periodu ali zahvaljujući odličnoj YT analitici, vidimo da se i dan danas veoma često gleda njegov intervju.
Vuč i Čikago možda nisu dostigli ono čemu su se nadali ali je zato nas lansirao ka vrhu košarkaških podkasta. To nikako nećemo zaboraviti i nadamo se ponovnom susretu, kad god on to poželi.